Mart 2009.

Hvali me jedan majstor za ove tekstove u prethodnim pričama i kaže, baš mi se sviđaju ovi tekstovi što ništa ne ulepšavaš, svi toliko ulepšaju pisanje na sajtu i lažu da ja više ništa i ne čitam sem adrese kad mi treba. Evo skoro vidim kaže mi on, jedna firma slikala ulaz u Genex apartmane kao da je to njihova firma, a sedište im u Marinkovoj bari, direktor vozi peglicu, sva se raspala... znam čoveka dobro... :-)

A ja mu onda ispričam kako je jedan graver skinuo moje slike sa sajta i stavio na svoj sajt. Pozovem ga ja telefonom )prvi put se čujemo) pa izokola da ga baš ne uveredim kažem - neznam ko ti je radio sajt ali tu su neke moje slike na tvom sajtu. Na moje veliko iznenađenje on odgovori - Ja sam radio sajt, ja se mnogo ne razumem al tvoje slike su najbolje, što da stavljam neke krševe... Meni i smešno i nije... zatečen sam priznajem... A da ti dam ja neke druge moje slike a da ti skines ove da ne budu iste kao kod mene... Može kaže on ladno, ako imaš neke bolje pošalji mi meilom, samo da ne budu mnogo teške ja to neznam da smanjim... I šta ćeš mu, i on me lepo ishvalio da su moje slike najbolje iako su ne našminkane... Stoje i dalje i kod mene i kod njega... moraću da napravim neke bolje za mene valjda neće da ih vidi :-).

E za ove što me hvale evo priče treće, kritike ne primam, i zato ovaj sajt nema meil :-)
Dobro, može da ode na sajt www.graviranje.rs, al onda ne moram da odgovaram :-)
Kome se priče ne sviđaju nemora ih da čita :-).

Priča treća – Carski majstor
Susretao sam se u životu sa mnogo majstora iz raznoraznih zanata, i mnogo poslovnih ljudi, ali mi je samo jedan majstor sto bi rekli klinci ostao u sećanju kao majstor - Car.
Nije ga lako opisati… Reči su suviše istrošene i proste da bi se njima najobičnije osećanje moglo opisati, rekao je negde Viktor Igo, al ajd da probam…

Davno pre više od trideset godina vozio sam motorcikle BSA, Triumph, Norton i stalno sam nesto preradjivo i budžio, nije bilo novih delova, klipove smo lili u šlemu, karike smo pravili od topovskih cevi… Celu smo se zimu pripemali za sezonu, a motori su jedva uspevali da je izdrže. Sve smo nekako uspevali na strugu i frez mašini da napravimo, ali kad nam je trebala brža bregasta e onda je to bio seks. Saznam ja tad da jedan majstor ima jak pantograph koji može da napravi elipsu - bregastu, samo mu nacrtas ili doneses model…

Tako je počela naša saradnja i lepo smo saradjivali, bio je to odličan univerzalni majstor, godinama sam kod njega radio raznorazne strugarsko-frezačke poslove sve do 1981 kada sam kupio potpuno novi Harley Davidson XL1000 Sportster, prvi u Srbiji, i srećno se rastao od svih livaca, strugara, glodača, frezača i brusača…

Sve je ovo nebitno al ipak treba kao uvod… 10 godina kasnije počekom devedesetih svratim ja do mog majstora da mi napravi neku biksnu, on u penziji ali radi… obraduje se sto me je video kao da mu je najblizi rođak dosao… meni milo, seća me se…

E sad počinje priča… Prošle godine 2008 – skoro dvadeset godina kasnije posle ovog viđenja, žalim se ja jednom mom drugaru bivšem motorciklisti, kako neznam više ni jednog dobrog strugara za najobičnije sitnice, a on mi kaze što ne ides kod onog našeg majstora… da mu ne spominjem ime - nije sportski zbog teksta koji sledi. Dal si normalan rekoh, pa on je pre dvadeset godina bio u penziji, sad mora da ima preko 85 godina, ako je ziv. Ne znam kaže, ja sam skoro čuo od nekog da on još uvek radi…

Posle jedno mesec dana nanese me put pored ovog majstora, dal da svratim da vidim dal ovaj još uvek radi mislim se ja… mada nevolim kad mi kažu da je neko davno umro, ipak svratim - kad ono…

U oronuloj šupi iza kuće radionica… okolo krš i lom raznorazni, od popa uši, sto bi narod rekao…
Vrata otvorena… dođem do vrata polumrak unutra, do zadnjeg dela radionice samo uska staza, okolo raznorazni delovi iz praistorije… na kraju staze kovački panj, na panju nakovanj sa čekićem od dva kila i neki kantar sa tegovima… pored panja sedi moj majstor potpuno sed i zguren, na panju mastan papir sa slaninom i glavicom crnog luka.

Dobar dan Majstore, kažem ja, on ćuti i jede… Pridjem ja bliže i ponovim, on samo klimnu glavom i jede dalje video me…

Ja čekam, on jede i ćuti… vidim da me se više ne seća… i ja počnem…

Ja sam nekad davno nešto radio kod vas pa mi sad trebaju neke obične šajbne-distanceri,
trebaju mi jedno 100 komada, mislim da ga odobrovoljim… Tek tad me pogleda i reče:
Zar nevidiš da ja radim samo Specijalnu izradu… šta bre 100 komada…
Dobro, izvini rekoh, nešto sam se zamislio, a i mislim da je bolji posao 100 komada nego jedan…
Misli ti šta hoćes, meni je bolje jedan komad… a 100 komada dal si ti normalan…
Vidim ja koliko je sati da je mom majstoru davno proslo vreme, sad bi se ja malo i šalio,
al onaj čekic od dva kila neznam dokle može da dobaci… pa nastavim obazrivo…

Ja sam mislio da mi sklopimo neki ozbiljan Ugovor - da nešto radimo… kažem mu ja…

Kakav Bre Ugovor, ja ni Dogovor više ne pravim a kamoli Ugovor…

Ćutim ja ćuti on... malo neprijatno... vidi i on to pa kaže...

Uzmi malo... pokazuje mi rukom na slaninu i crni luk...
Očigledno dobro zna sta je glad i red... ko zna sta je sve preživeo....

Ne mogu rekoh, baš sam malopre nešto jeo...

U ćošku stoji Deckel G2 iz vremena Marije Terezije kad je bila mlada :-).
Nema motora i kaiševa...  Radiš li jos neko graviranje pitam ga ja... Za koga pita on....
ja se pravim da ne razumem... za alatničare rekoh... On me samo pogleda... i ćuti...

U drugom ćosku Strug iz iste generacije, motor fiksiran za drvenu gredu na zidu,
a do struga jedno metar ipo iskrpljeni kaiš kao na vršalici... na suportu još uvek stoji legendardna brusilica, remek delo nekadašnje samogradnje, sa njom smo nekad brusili cilindre i ventile za motorcikle, prepravljali lagere, u nju smo se kleli...

Dobro reko opet ja... Kako bre radiš majstore ako se ništa ne dogovaraš....

Lepo kaze on... Baba donese oblajznulu virblu od slavine i kaže sredi mi ovo...  Ja sredim ona plati...

Lako je tebi kad radiš sa Babama... razvlačim ja priču da čujem još nešto pametno...

Jeste kaže, lako je... videćeš i ti kad budeš za Babe morao da radiš.

Ja se trgoh i prepadoh... pa to je stvarno moguće... i ja stalno to pričam... al ne baš o babama...
Imam 37 godina radnog staža, i u radnoj knjižici piše toliko, svi penziski doprinosi plaćeni, a u penziskoj kasi ništa - krompir, neko pojeo moje pare.... i šta sutra kad odem u penziju da radim za babe... a... "lepo smo živeli dok je bravar bio živ" kažu oni što su ove pare pojeli...

Pozdravim ga ja lepo, poželim mu ja najiskrenije dugi i lep život, al me on i ne pogleda,
znam da je pomislio - nemoj bre da me zajebavaš.

PS
Prošle godine napišem ja jedan predračun jednoj od naših najvećih privatnih firmi u Srbiji da im izgraviram nešto na prohromu... sa logotipom i sa njihovog drljavog Corel fajla... Prihvate oni moj predračun i pošalju mi njihov TIPSKI ugovor na potpis... Počnem ja da čitam prvu stranu, kad tamo katastrofa... kao da smo u Robovlasničkom društvu... i naravno ja Rob... Bacim ja onaj ugovor nepročitavši ni celu prvu stranu... ko ih šisa... Neću Bre... Nek vam gravira neko drugi mislim se ja...
Al oni zovu, urgiraju, ljute se, štipaju me... Da potpisem, hitno im treba, kako misliš da radiš posao bez ugovora. E tad mi se Prikaza moj omiljeni Carski-majstor, i samo mi izlete njegova rečenica:
Kakav Bre ugovor, ja ni Dogovor više ne pravim a kamoli Ugovor… tražite nekog drugog…
Prođe nekoliko dana, vidim ja na izvodu - legle pare... šta ću, uzeh da graviram jebeni prohrom, bez Ugovora i Dogovora ko Carski majstor Virblu za Babu…

E pa sad nek nam neko kaže da mi Srbi nismo poslovni...